Po­sled­njih go­di­na bo­ra­vio sam dva pu­ta u bol­ni­ci u Ko­to­ru i sa­da tre­ći put, od 8. do 12. de­cem­bra.
Pr­vi put zbog pa­da sa vi­si­ne od 8 me­ta­ra i 20 san­ti­me­ta­ra sa smo­kve ko­ja je bi­la is­pred ku­će iz­nad pot­por­nog zi­da. Moj vri­sak čuo se do ne­ba. Na po­ziv kom­ši­ja ubr­zo su do­šla ko­la hit­ne po­mo­ći i dr Go­ran Pe­šo­vić. Hit­no sam upu­ćen na sni­ma­nje gdje je kon­sta­to­va­no osam po­lo­mlje­nih re­ba­ra i de­ve­to na­pu­klo. U bol­ni­ci u Ko­to­ru pre­u­zeo me je dr Ivan Ilić, gdje sam ostao oko 20 da­na. Na mo­je in­si­sti­ra­nje, a na nje­go­vo sa­vje­to­va­nje da to ne ra­dim, ot­pu­stio me je ku­ći zbog če­ga sam se po­ka­jao. Od sti­da ni­sam htio da se vra­tim, a i tran­spor­to­va­nje mi je te­ško pa­lo. Obi­la­zi­li su me dr Pe­šo­vić i dr Ne­do­vić i pro­du­ži­li te­ra­pi­ju još mje­sec da­na, ta­ko da ja da­nas ne osje­ćam ni­ka­kve po­sle­di­ce.
U de­cem­bru 2010. go­di­ne po­šao sam na ul­tra­zvuk zbog pro­ble­ma sa be­ši­kom gdje je dr Đe­do­vić, ka­ko ona re­če, ot­kri­la „ka­me­no­lom” u žu­či i hit­no me upu­ti­la u bol­ni­cu u Ko­to­ru na ope­ra­ci­ju. Po­što sam ste­kao do­bro mi­šlje­nje o dr Ili­ću, tra­žio sam da me on ope­ri­še. Pri­li­kom pre­gle­dam usta­no­vio je da imam bruh. Sve je od­jed­nom ope­ri­sao i po za­vr­šet­ku ope­ra­ci­je do­nio mi je fla­ši­cu iz „ka­me­no­lo­ma” u ko­joj sam iz­bro­jao 101 ka­men.
Po­što sam slu­šao i či­tao o pod­mi­ći­va­nju dok­to­ra i ko­rup­ci­ji po bol­ni­ca­ma ras­pi­ti­vao sam se kod bo­le­sni­ka ko­li­ko je ko dao „ča­sti” ili ko­ji­ko je od njih tra­že­no. Ni­ko, ama baš ni­ko to ni­je po­tvr­dio. Ubr­zo po­sli­je to­ga iz­bi­la je afe­ra zbog mi­ta i ko­rup­ci­je po bol­ni­ca­ma u če­mu je naj­vi­še pred­nja­či­la Op­šta bol­ni­ca Ko­tor. Re­vol­ti­ran, uz­bu­đen i iz­ner­vi­ran tra­žio sam no­vi­na­re da to de­man­tu­jem, ali ni­je­dan ni­je do­šao, pa sam se pu­tem te­le­fo­na obra­tio Mi­ni­star­stvu zdra­vlja. Do­du­še, ona­ko uz­bu­đen bio sam ve­o­ma grub, pso­vao sam, vri­je­đao tvr­de­ći da su to ča­sni, po­šte­ni i sa­vje­sni lju­di ko­ji ra­de u ve­o­ma te­škim uslo­vi­ma gdje se ma­ka­ro­ne je­du ka­ši­kom jer ne­ma vi­lju­ške, gdje bo­le­sni­ci do­no­se de­ke od ku­će da se ne bi smr­za­va­li, a oni ih bru­ka­ju, ni­su ni do­šli da vi­de u ko­jim uslo­vi­ma ra­de. Sa­go­vor­nik me je pi­tao za ime i ka­zao da je sve sni­mlje­no i da ću sud­ski od­go­va­ra­ti zbog uvre­da. Ona­ko uz­bu­đen od­go­vo­rio sam gru­bo. Sat ili dva ka­sni­je za­zvo­nio mi je te­le­fon i na mo­je iz­ne­na­đe­nje ja­vi­li su se iz mi­ni­star­stva: „Go­spo­di­ne Ra­do­ni­ću, sni­mi­li smo vaš raz­go­vor i ne­ko­li­ko pu­ta po­slu­ša­li, pa smo do­šli do za­ključ­ka da ste vi sta­ri­ji i ve­o­ma tem­pe­ra­men­tan čo­vjek, ali i pra­vi­čan, pa vas ne­će­mo pre­da­ti su­du, ali ne­moj­te ona­ko vi­še po­stu­pa­ti”. Na to­me se za­vr­ši­la na­ša po­le­mi­ka, pa je ne­ko­li­ko pu­ta po ne­što ob­ja­vlji­va­no u „Da­nu”.
Moj po­sled­nji pe­to­dnev­ni bo­ra­vak u bol­ni­ci bio je ra­di kon­tro­le mo­je to­tal­ne is­cr­plje­no­sti usled du­go­go­di­šnje bo­le­sti kič­me (ko­ja ni­je nji­hov fah već da mi inek­ci­ja­ma ubla­že bo­lo­ve i in­fu­zi­jom me osvje­že po­što sam sko­ro mje­sec da­na gla­do­vao zbog upa­le de­sni, li­je­če­nja an­ti­bi­o­ti­ci­ma, hi­rur­ške in­ter­ven­ci­je pod upa­lom). Tra­žio sam uput za hi­ru­r­ško odje­lje­nje bol­ni­ce Ko­tor o ko­ji­ma sam ste­kao vr­lo do­bro mi­šlje­nje, po­seb­no o dok­to­ru Ili­ću ko­jeg bi ra­do pri­hva­ti­la sva­ka bol­ni­ca ili kli­ni­ka mno­go na­pred­ni­jih ze­ma­lja ne­go što je na­ša.
Za­di­vio sam se ka­da sam vi­dio ko­li­ka je raz­li­ka u po­zi­tiv­nom smi­slu na­sta­la po­sli­je če­ti­ri go­di­ne od mog po­sled­njeg bo­rav­ka u njoj, od hi­gi­je­ne, ku­hi­nje, uslu­ga uop­šte. Div­no je bi­lo vi­dje­ti za vri­je­me ju­tar­nje vi­zi­te slo­gu u sa­rad­nji i me­đu­sob­no po­što­va­nje. Ču­dio sam se ko­li­ko ener­gi­je po­sto­ji kod svih, a po­seb­no kod dok­to­ra Ili­ća ko­ji dnev­no iz­vr­ši to­li­ko ope­ra­ci­ja, a po­seb­no utor­kom, vi­še od 10 i pi­tam se oda­kle mu to­li­ko ener­gi­je da spa­sa­va to­li­ke ži­vo­te, a da pri tom (po ne­pot­pu­nom sa­zna­nju) pri­ma pla­tu ma­nju od jed­nog po­sla­ni­ka u Skup­šti­nu CG ko­ji go­di­na­ma „vr­šu pra­znu sla­mu”, ne pro­go­vo­re ni ri­je­či sa­mo di­žu ru­ku po na­re­đe­nju par­ti­je ko­joj pri­pa­da­ju ili od onih ko­ji su pre­ak­tiv­ni, a naj­štet­ni­ji, pa se do­đe do one na­rod­ne „sto ba­bi­ca ki­la­vo di­je­te” uz obe­ća­nje ože­ni­ću si­na kćer­kom maj­ke ne­rot­ki­nje da imam do­bro po­tom­stvo.
Na­če­lo de­mo­kra­ti­je gla­si „svi su lju­di pred za­ko­nom jed­na­ki”, a to sam pri­mi­je­tio sa­mo u bol­ni­ci. Ni­ko te ne pi­ta ko­je si vje­re, na­rod­no­sti, dr­ža­vljan­stva ili ko­joj par­ti­ji pri­pa­daš već sa­mo „što te bo­li i je li ti bo­lje”.
Ovim pu­tem po­zdra­vljam či­ta­vo oso­blje Hi­rur­škog odje­lje­nja Op­šte bol­ni­ce u Ko­to­ru že­le­ći im lič­nu i po­ro­dič­nu sre­ću i sr­dač­ne če­stit­ke na­do­la­ze­ćih pra­zni­ka.
Bran­ko Ra­do­nić,
pen­zi­o­ner iz Bu­dve

P.S. Za one ko­ji ne zna­ju ko sam, zna­će ka­da im ka­žem da sam ja onaj do­sad­ni đed (78g.) iz so­be broj 9.
Ovaj do­pis se strikt­no od­no­si na hi­rur­ško odje­lje­nje jer osta­la ne znam pa ih ne mo­gu hva­li­ti ni ku­di­ti.